- Savršeni marginalci -
Žalosno je kada shvatiš da godine neminovno donose preobraćenje... Ono nužno i ničim izazvano, bar naizgled... Počinješ da se menjaš, ali to shvatiš mnogo kasno tj. tek kada je ceo taj proces već gotov i kada nema šanse za promenu...
Nekad smo voleli da sedimo ispred dragstora koji smo zbog majke vlasnika Paje, Savke, popularno zvali ″kod babe″. Nikad nismo imali dovoljno para za četiri piva, ponekad ni za jedno, ali to je bilo nebitno jer ili bi nam baka Savka dala onako ili bi pili na recku ili bi delili. Ubedljivo najslađe pivo pila sam baš tu... Slušali smo bučnu muziku, nosili starke i bedževe, voleli da se zajebavamo i užasavamo okolinu...... Ta Pajina prodavnica (od dragstora nije bilo ni D) je bila jedna opasno zapuštena, memljiva rupčaga, sva od betona i neurotično crvena. Paja je u trenutku napada kreativnosti rešio da je ofarba ne bi li privukao mušterije, ali, avaj kako je ulica u kojoj je prodavnica bila slepa i neopozivo narušene reputacije zbog mušterija drogeraša tj. nas, Paja je levitirao između nule i minusa. Kako je uspevao da preživi tih nekoliko godina pre 21.veka? Tada, kada sam sedela na hladnom betonu i bila bučna i besna, nije me bilo briga. Sada me to kopka, ali nemam koga da pitam... (Jedni kažu da je Paju ubio neki zelenaš zbog kinte, drugi da ga je ubio otac devojke koja se bacila sa zgrade, a treći tvrde da je Paja živ i zdrav i da su ga videli kako se šeta Beogradom.)
Mi smo tvrdoglavo sedeli ispred prodavnice, branili tu imaginarnu tvrđavu zadahom piva i kratkim kosama... Leto, proleće, hladnoća, sve je to bilo nebitno jer smo imali za nešto da se uhvatimo pa makar to bila smrdljiva prodavnica. Tu su se međusobno tukli pankeri zbog Pistolsa i Ramonsa, stare i nove škole; tu su pankeri tukli metalce... kada su dizelaši ojačali, onda su se pankeri i metalci udružili i isprašili ih, pa su onda opet krenuli da tuku metalce... Ipak, ispred prodavnice su mogli da sede samo najjači. Kako sam dospela na to mesto, ni dan-danas mi nije najjasnije. Bila sam mlađa od svih njih bar četiri godine; oni su završavali, ja tek kretala u srednju. Jednostavno su me prigrlili na svoje pank grudi ne pitajući ništa i ne tražeći ništa. Voleli su što sam volela, kako su je zvali, njihovu muziku i što sam u njih gledala kao u male bogove. U tom periodu odrastanja svačija sujeta raste pa makar to bilo i zbog divljenja jedne klinke. Ta klinka je, pak, imala "eksluzivno pravo" da visi sa njima... To pravo nisu imale ni njihove cure, koje su me mrzele jer su mislile da ih otimam. Ja sam bila samo zbunjena činjenicom da sam tu gde sam, a besnu muziku sam počela slušati jer je to opasno nerviralo mog matorog. Ne, nije on bio jedan od onih koji su obožavali narodnjake, on je bio stari roker odrastao na Flojdima, Stonsima tj. onom melodičnom roku koji je, po njemu, imao poentu. Po njemu, pank nije imao poentu, jer zašto bi neko mlad bio toliko besan kad život i nije toliko loš. (Mnogo godina kasnije, moj otac je shvatio puno značenje reči bes kada je ostao bez posla i postao taksista. To young to die, to old for rock'n'roll, kakve li ironije!!!) Zavolela sam pank jer to je bilo ono što sam osećala ali nisam znala kako da nazovem. To je bilo potpuno, uvredljivo negiranje klasike kome sam težila verovatno iz... ma daj, otkud znam....možda urođenoj destrukciji od koje boluju svi u mojoj porodici...
Ono što je i mene samu zbunjivalo je činjenica da sam volela i neku drugu vrstu muzike... To se nekako nije uklapalo u moje poimanje o panku. Zapravo, iz panka sam crpela životnu filozofiju koju sam obilato primenjivala i na neprimenljive stvari. Hehe... večiti buntovnik...
Eeee, nekad je pivo bilo mnogo pitkije, ljudi zanimljiviji i manje loši, manje zavidni. Družili smo se iskreno, baš iskreno...
Jovana smo zvali Zaja Olovni. Njegov deda je bio zaslužni komunista umrtvljen od strane Nemaca četrdest i... jebote, ladno sam zaboravila... Zajebavali smo ga što je živeo u ulici koja je dobila ime po njegovom dedi komunjari. To je bio strašni incident jer smo mi tada bili anti-komunistički raspoloženi. Olovni mi je stalno govorio da slabićima ne treba dopuštati da dišu jer je to uzalud potrošen vazduh. Bio je u tripu da me čeliči jer je kontao da dolaze sve usranije godine (o, kako je bio u pravu). Nije voleo da čita knjige, ali je obožavao da mu prepričavam ono što sam čitala. Imao je ekstremno arogantan stav prema skoro svima i ljudi su ga se uglavnom plašili. Nikome nije dozvoljavao da mu se približi. Uglavnom je nosio plavu NoFX majicu, ono ''heavy petting zoo'' i nikad mi je nije dao da je nosim. To mu nikad nisam oprostila. Dugo su svi mislili da ima nečeg između nas, ali ceo naš odnos je uvek bio u granicama platonske ljubavi... Valjda....
Pera je bio nenormalni ludak koji je jednom došao na imbecilnu ideju da čiroki frizuru dodatno ojača tutkalom... da bi njegova majka iznervirana i besna što joj sin pocepao sve jastučnice, uzela sekiru i Perinu kosu isekla. Umirali smo od smeha kada nam je Pera pričao da mu je kosa bila toliko tvrda da je majka zvala u pomoć komšiju ne bi li zama'nuo dovoljno jako i odsekao prokletinju. Laza Celt nam je kasnije pričao da je Pera urlao kao da ga kolju... Pera je inače bio Perica i to se toliko kosilo sa njim samim da to nije bilo normalno. On je sam pričao da je kum to uradio da napakosti njegovom ocu, pošto je ovaj kresao kumu. Voleo je da se tuče sa metalcima jer ga je generalno nervirala duga kosa i nije voleo ni mrvu heavy metala niti šta drugo do panka. Mene je tripovao što slušam Duran Duran i nije mu bilo jasno što mi se Sajmom le Bon sviđa. Dugo bi gunđao, ali sve bi to zaboravio kada bismo počeli da pričamo i raspravljamo o avionima i helikopterima.
Dušan iliti Dule Animalni je voleo da pametuje i filozofira i sere po svemu. Pivo nije bilo dovoljno hladno, burek nedovoljno svež i sa premalo sira, profesori kreteni, ovaj život sranje, kod Paje je skupo, suviše je hladno ili prevruće... Bio je maher za matematiku i redovno je vežbao sa mnom i stalno me terao da učim jer "znanje je neprocenjivo, a ove barabe te samo zamajavaju". Imao je zaštitnički odnos prema meni i uvek me pazio kada su bile šutke. Često je, želeći kao da se našali, govorio kako nije dobro što non-stop visim sa muškima jer počinjem da isuviše ličim na njih. To je bila istina jer sam nesvesno upijala od svih njih ponešto. To ponešto je bilo dovoljno da postanem neka vrsta zajebanog lika koji nije davao da ga bilo ko zajebava. Otprilike.
Jednog dana je Paja zatvorio prodavnicu.
Jednog dana Pera nije došao. Plakali smo na njegovoj sahrani. Pijanog vozača nisu uhvatili.
Jednog dana se Olovni oženio, a njegova buduća žena u poodmakloj trudnoći nije želela nikog od nas na njihovoj svadbi. Dobio je ćerku tri meseca posle venčanja. Radio je svakakve poslove da bi prehranio porodicu.
Ja sam spremala prijemni za fakultet i upisala ga.
Jednog običnog dana Animalni je poželeo da nestane. Uspeo je, otišavši bez pozdrava u Aleksandriju.
Slušam Hladno Pivo, pijem kafu. Vreme sadašnje i usrano. Čitam ovo napisano i ne prepoznajem sebe. Odrasla sam. Još uvek sam savršeni marginalac, ali nije to to... I dalje negujem pank, ali sada iznutra. Nešto je puklo jednog dana kada sam shvatila da mi pivo ne prija kao pre i da nisam više zajebana... Idem na Perin grob kad god mogu, Olovnog sam jednom videla u gradu sa decom komada 2. Za Animalnog niko više nije čuo...
Pravi pankeraj od života, zar ne?
