Nema starih priča, već samo novih čitalaca.
Ovo je jedan kvalitetan podnaslov. Neka tako i ostane, a ostalo je nekoliko centimetara niže.

09.02.2012.

Ljuta sam!


   Ljuta sam što me ova zemlja ponižava čim otvorim oči, pa ponekad pomislim da ne vredi ustajati iz kreveta. No, to brzo prođe jer ponavljam u sebi: ’’Ne dajte se pasijim sinovima, Borise Davidoviču!’’ Zaličim samoj sebi na pokvarenu ploču ponekad i stresem se pri pomislim da će se te reči izlizati i da onda neću više imati čime da kuražim sebe...
   Ljuta sam što na NIS-ovim pumpama nema plina u bocama već dve nedelje, a busaju se u grudi kako podržavaju tenis. Super, neka ga podržavaju. Hoću da smanjim potrošnju električne energije i ne grejem se na struju, ali kako, ako nema plina, ostaje mi grejalica na struju. Neka sad malo oni podrže mene!
   Ljuta sam što svi pričaju o najhladnijem danu u godini, a evro raste sve više i više.
   Ljuta sam što je generacija mog brata izrasla u mrzitelje svega drugačijeg od njih i što nikada nisu ni imali šansu da im bude bolje. Nisam ni ja odrastala u sretno vreme, ali sve te generacije rođene za vreme ratova, su htele to ili ne, ’pokupile’ mržnju koja se tada osećala u vazduhu...
   Ljuta sam što ovaj narod dozvoljava da manipulišu njime i da mu mažu oči kojekavim obećanjima koja ne vrede ni pišljiva boba. Narod i dalje veruje političarima, nada se nečemu što se u svim ostalim zemljama zove ’normalan život’. Sećam se onih ratnih godina kada je keva morala da bira između dve namirnice u radnji jer nije imala dovoljno para za obe (ukoliko bi stigla na vreme, pa nije bilo sve prodato). Od tada je prošlo dvadesetak godina, a sada hvatam sebe kako radim to isto. Najpre sam se prebrojavala pri kraju meseca, zatim sredinom, i onda novo dno dna prebrojavanja u radnji – današnji dan. Zato vas pitam, kome više da verujem i čemu da se nadam? Lažnim obećanjima političara koje realno zabole za običan narod; za njih taj narod postoji samo one godine koja je izborna. Tada ih hvata strah (ako uopšte i osećaju išta), onaj panični, a pojma nemaju da njihovi glasači žive u takvom strahu već mnogo dugo.
   Ljuta sam što je nemačka vlada smatrala da vredim, te me je o njihovom trošku poslala mesec dana iz ove ograđene, proklete avlije da vidim kako civilizovan svet živi. I svidelo mi se, mnogo mi se svidelo. Može se reći da sam bila strani plaćenik koji se tih mesec dana nije cimao ’oće li ga neko ubiti na pešačkom prelazu, da li prevoz kasni (nikada nije, naravno) i uopšte živeo je neki život, koji se, kasnije se ispostavilo, normalan. Moja Vlada, kada sam je jedne godine uljudno ’’pitala’’ da mi da kredit, nije našla za shodno da ga odobri jer je moj dijabetični ćale taksista imao prihode. Nisam ulagala ikakve prigovore, ali mi je bilo čudno da kolegenica prima kredit, a oba roditelja su joj lekari (bez uvrede za bilo koga, ali znam da lekari zarađuju više od taksista). Shvatila sam da je najbolje nemati nikakvog posla sa državom... 
   Ljuta sam na sebe što volim ovu zemlju, što volim da osvojim neki planinski vrh i onda uživam u toj nepatvorenoj lepoti, koju doživljavam kao nagradu posle napornog puta. Ljuta sam jer mi ova zemlja ne dozvoljava da je volim onako, do kraja i što polako razmišljam o odlasku, a duša me boli jer pišem na srpskom i sanjam na najfantastičnijem fonetskom pismu koje postoji. Ljuta sam jer znam da koji god belosvetski jezik da naučim, nikada neću moći da prenesem emocije koje osećam na način na koji to činim na maternjem jeziku. Ljuta sam jer ovde nikada neću imati normalan život i što ne želim da moja deca prolaze kroz sve ono što sam prolazila i što još uvek prolazim. Kategorički odbijam pomisao da me moje dete jednog dana pita da mu kupim nešto, a da ja samo tužno odmahnem glavom jer nemam dovoljno para i da me jednog dana gleda ’onim’ pogledom koji optužuje da mu nisam priuštila normalno detinjstvo kakvo je zaslužilo jer se, eto, nisam snašla. Ne želim jer sam to isto radila svojim roditeljima.
   Ljuta sam što je ’biti novinar’ postalo psovka i što sve više vidim prezriv pogled u očima sagovornika kada kažem čime se bavim, tj. šta studiram. Osetim se loše kada krenu da nabrajaju ’zlodela’ koja su učinili novinari. Ljuta sam i što su za mnoge stvari u pravu, a ja ne mogu da ih promenim. Ljuta sam i što u nekim državama, novinari imaju status službenog lica, a samo u Srbiji je potpuno ’legitimno’ prebiti novinara i nikom ništa. Ljuta što se moja najduža ljubav, osim one prema porodici, izvrće ruglu, javno sakati i na kraju, obezglavljuje...
   Ljuta sam što mi sve više prijatelja, polu šapatom, oborenog pogleda saopštava da su postali članovi neke partije. Nervozno skidajući nevidljive končiće sa garderobe, vrpoljeći se na stolici sa ogromnim osećajem nelagode mi pričaju da će možda tako uspeti da nađu posao za koji su se školovali. Zaćutim na trenutak i slegnem ramenima, u fazonu, ’ma kapiram, svako se snalazi kako ume’. Šta da im kažem? Da će biti bolje? Da će njihovi ’tokovi života’ koje su godinama brižljivo punili neplaćenim poslovima u struci i velikim iskustvom pobediti rođačku ili kakvu već vezu? Ne mogu da lažem prijatelje, jednostavno ne mogu.
   Ljuta sam što mi kasni plata koju sam već potrošila na život. Ljuta sam što moram da se krpim.
   Ljuta sam što imam novi pasoš, a ne mogu da putujem jer nemam para.
  Ljuta sam jer vidim da radnike nipodaštavaju uzduž i popreko. Ja sam dete iz radničke porodice i sve to me mnogo boli. Svi ti tehnološki viškovi i fabrike prodate bud-zašto.
  Ljuta sam jer glasam od kad imam pravo glasa. Ljuta sam jer je taj moj glas pomogao u početku kraja. Ne mogu to sebi da oprostim. Ljuta sam jer sam ispala glupa i podržala ih, a oni su taj moj glas pogazili i bacili u smeće. Ljuta sam i što ove godine neću glasati...

   Ljuta sam, mnogo sam ljuta...