Nema starih priča, već samo novih čitalaca.
Ovo je jedan kvalitetan podnaslov. Neka tako i ostane, a ostalo je nekoliko centimetara niže.

09.02.2012.

Ljuta sam!


   Ljuta sam što me ova zemlja ponižava čim otvorim oči, pa ponekad pomislim da ne vredi ustajati iz kreveta. No, to brzo prođe jer ponavljam u sebi: ’’Ne dajte se pasijim sinovima, Borise Davidoviču!’’ Zaličim samoj sebi na pokvarenu ploču ponekad i stresem se pri pomislim da će se te reči izlizati i da onda neću više imati čime da kuražim sebe...
   Ljuta sam što na NIS-ovim pumpama nema plina u bocama već dve nedelje, a busaju se u grudi kako podržavaju tenis. Super, neka ga podržavaju. Hoću da smanjim potrošnju električne energije i ne grejem se na struju, ali kako, ako nema plina, ostaje mi grejalica na struju. Neka sad malo oni podrže mene!
   Ljuta sam što svi pričaju o najhladnijem danu u godini, a evro raste sve više i više.
   Ljuta sam što je generacija mog brata izrasla u mrzitelje svega drugačijeg od njih i što nikada nisu ni imali šansu da im bude bolje. Nisam ni ja odrastala u sretno vreme, ali sve te generacije rođene za vreme ratova, su htele to ili ne, ’pokupile’ mržnju koja se tada osećala u vazduhu...
   Ljuta sam što ovaj narod dozvoljava da manipulišu njime i da mu mažu oči kojekavim obećanjima koja ne vrede ni pišljiva boba. Narod i dalje veruje političarima, nada se nečemu što se u svim ostalim zemljama zove ’normalan život’. Sećam se onih ratnih godina kada je keva morala da bira između dve namirnice u radnji jer nije imala dovoljno para za obe (ukoliko bi stigla na vreme, pa nije bilo sve prodato). Od tada je prošlo dvadesetak godina, a sada hvatam sebe kako radim to isto. Najpre sam se prebrojavala pri kraju meseca, zatim sredinom, i onda novo dno dna prebrojavanja u radnji – današnji dan. Zato vas pitam, kome više da verujem i čemu da se nadam? Lažnim obećanjima političara koje realno zabole za običan narod; za njih taj narod postoji samo one godine koja je izborna. Tada ih hvata strah (ako uopšte i osećaju išta), onaj panični, a pojma nemaju da njihovi glasači žive u takvom strahu već mnogo dugo.
   Ljuta sam što je nemačka vlada smatrala da vredim, te me je o njihovom trošku poslala mesec dana iz ove ograđene, proklete avlije da vidim kako civilizovan svet živi. I svidelo mi se, mnogo mi se svidelo. Može se reći da sam bila strani plaćenik koji se tih mesec dana nije cimao ’oće li ga neko ubiti na pešačkom prelazu, da li prevoz kasni (nikada nije, naravno) i uopšte živeo je neki život, koji se, kasnije se ispostavilo, normalan. Moja Vlada, kada sam je jedne godine uljudno ’’pitala’’ da mi da kredit, nije našla za shodno da ga odobri jer je moj dijabetični ćale taksista imao prihode. Nisam ulagala ikakve prigovore, ali mi je bilo čudno da kolegenica prima kredit, a oba roditelja su joj lekari (bez uvrede za bilo koga, ali znam da lekari zarađuju više od taksista). Shvatila sam da je najbolje nemati nikakvog posla sa državom... 
   Ljuta sam na sebe što volim ovu zemlju, što volim da osvojim neki planinski vrh i onda uživam u toj nepatvorenoj lepoti, koju doživljavam kao nagradu posle napornog puta. Ljuta sam jer mi ova zemlja ne dozvoljava da je volim onako, do kraja i što polako razmišljam o odlasku, a duša me boli jer pišem na srpskom i sanjam na najfantastičnijem fonetskom pismu koje postoji. Ljuta sam jer znam da koji god belosvetski jezik da naučim, nikada neću moći da prenesem emocije koje osećam na način na koji to činim na maternjem jeziku. Ljuta sam jer ovde nikada neću imati normalan život i što ne želim da moja deca prolaze kroz sve ono što sam prolazila i što još uvek prolazim. Kategorički odbijam pomisao da me moje dete jednog dana pita da mu kupim nešto, a da ja samo tužno odmahnem glavom jer nemam dovoljno para i da me jednog dana gleda ’onim’ pogledom koji optužuje da mu nisam priuštila normalno detinjstvo kakvo je zaslužilo jer se, eto, nisam snašla. Ne želim jer sam to isto radila svojim roditeljima.
   Ljuta sam što je ’biti novinar’ postalo psovka i što sve više vidim prezriv pogled u očima sagovornika kada kažem čime se bavim, tj. šta studiram. Osetim se loše kada krenu da nabrajaju ’zlodela’ koja su učinili novinari. Ljuta sam i što su za mnoge stvari u pravu, a ja ne mogu da ih promenim. Ljuta sam i što u nekim državama, novinari imaju status službenog lica, a samo u Srbiji je potpuno ’legitimno’ prebiti novinara i nikom ništa. Ljuta što se moja najduža ljubav, osim one prema porodici, izvrće ruglu, javno sakati i na kraju, obezglavljuje...
   Ljuta sam što mi sve više prijatelja, polu šapatom, oborenog pogleda saopštava da su postali članovi neke partije. Nervozno skidajući nevidljive končiće sa garderobe, vrpoljeći se na stolici sa ogromnim osećajem nelagode mi pričaju da će možda tako uspeti da nađu posao za koji su se školovali. Zaćutim na trenutak i slegnem ramenima, u fazonu, ’ma kapiram, svako se snalazi kako ume’. Šta da im kažem? Da će biti bolje? Da će njihovi ’tokovi života’ koje su godinama brižljivo punili neplaćenim poslovima u struci i velikim iskustvom pobediti rođačku ili kakvu već vezu? Ne mogu da lažem prijatelje, jednostavno ne mogu.
   Ljuta sam što mi kasni plata koju sam već potrošila na život. Ljuta sam što moram da se krpim.
   Ljuta sam što imam novi pasoš, a ne mogu da putujem jer nemam para.
  Ljuta sam jer vidim da radnike nipodaštavaju uzduž i popreko. Ja sam dete iz radničke porodice i sve to me mnogo boli. Svi ti tehnološki viškovi i fabrike prodate bud-zašto.
  Ljuta sam jer glasam od kad imam pravo glasa. Ljuta sam jer je taj moj glas pomogao u početku kraja. Ne mogu to sebi da oprostim. Ljuta sam jer sam ispala glupa i podržala ih, a oni su taj moj glas pogazili i bacili u smeće. Ljuta sam i što ove godine neću glasati...

   Ljuta sam, mnogo sam ljuta...


19 коментара:

  1. I ja sam ljut... isto tako, od reči do reči...!!!
    Žao mi je samo kada vidim da su vremena takva da su i ljudi u najboljim godina, kada treba ponajviše da uživaju, jednako ljuti kao i mi "matori", ako ne i više... zasluženo...
    Voleo bih da mogu da te utešim i kažem ti da ćeš se jednom odljutiti ali iz tvojih reči provejava suviše realnosti da bi mi poverovala...
    Glavu gore, ponosno...:)

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман10.02.2012. 00:06:00

    Bravo za blog!

    P.S. Ljutnja je emocija koje se treba pod hitno osloboditi, sebe radi :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :) Znam, ali trenutno sam ljuta i to je to. Biće bolje, nadam se :)

      Избриши
  3. Razumem te. Slično se i ja osećam.
    Dobro, kod mene to nije ljutnja, više neka razočaranost, ogorčenost, bol...

    I to - mnogo volim zemlju i narod odakle potičem, a oni me sve jače i jače teraju da pobegnem odavde.

    Ne znam šta pametno da ti kažem, samo da te odlično razumem. I da saosećam sa tobom. (Malo ko u našoj fenserajskoj "internet zajednici", gde je najveći problem koga naći da iz USA donese novi iPhone, to zaista može) Ko preživi pričaće.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Evo, mogu ja da je razumem, i da je potpisem.
      Sto mi deca više rastu, sve sam više ljuta. I ogorčena.
      Nije mi žao onih cipela koje sam pocepala od 1996. do 2000- te, ali mi je žao što znam da ja i dalje ne živim ni promil u državi u kakvoj sam se nadala da ću živeti...

      Избриши
  4. Ah...tako istinito! Brod tone, spasavaj se ko moze...

    ОдговориИзбриши
  5. Toliko tačno. Na toliko mnogo nivoa.
    Ponekad se plašim naglih naleta entuzijazma.
    Plašim se jer su padovi u stvarnost sve grublji.
    Kao da si mi pročitala misli.
    Desi se da toliko poludim da osetim knedlu u grlu pri samoj pomisli da ću napustiti svoj grad, svoju zemlju. Svoju porodicu.
    A jedino što je država uradila da me spreči da to učinim, je to što je osigurala da nemam dovoljno para da kupim kartu.

    ОдговориИзбриши
  6. To je to.
    Ne bih mogao lepse svoje misli da iskazem.
    Hvala ti sto si to umesto mene uradila.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema na čemu, ali mi je ujedno i žao jer nas izgleda ima mnogo ljutih. Samo još da se naljutimo dovoljno...

      Избриши
  7. Анониман12.02.2012. 14:52:00

    "Ne bih mogao lepse svoje misli da iskazem.
    Hvala ti sto si to umesto mene uradila."
    Hvala u ime veeelke većine ovog naroda, čini mi se. Svaka čast!

    ОдговориИзбриши
  8. Čitam sa suprugom ovo već drugi put... I ne mogu ništa da dodam... Bravo!

    ОдговориИзбриши
  9. Fenomenalno. Hvala na ovako sjajnom tekstu. Ovo u udžbenike pod hitno!

    ОдговориИзбриши
  10. Анониман12.02.2012. 16:24:00

    И ја сам љута ѕато што све овде написано је ИСТИНА...

    ОдговориИзбриши
  11. Анониман12.02.2012. 17:33:00

    Hajdemo sledeci korak, hajde da LJUT SAM predje u URADIO SAM, PROMENIO SAM, STVORIO SAM... Nema predaje. Ko ne moze neka menja!

    ОдговориИзбриши
  12. I hvala vam svima na lepim komentarima, veoma mi je drago. Opet ponavljam, nije mi drago što smo ljuti. Ali, NO PASARAN!

    ОдговориИзбриши
  13. Pretvori negativnu energiju u pozitivnu i guraj dalje!
    Daj detetu ljubav, poverenje, budi mu drug, pricaj s njim otvoreno, kao s ravnopravnim i nece biti "onog pogleda"!
    Podeli s nama uvek sta osecas, ima nas koji te razumemo.

    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  14. Svaka cast za tekst! Istina od reci do reci!

    ОдговориИзбриши
  15. Анониман30.07.2015. 11:54:00

    Malo je tuzno sto nakon 3 i nesto godine ovaj tekst ima znacenje i tezinu.

    ОдговориИзбриши