Hladno Pivo&ljubav

Svako ima priču o svom omiljenom bendu. Ja nemam. Čula sam Hladno Pivo na nekoj od presnimljenih Jugotonovih narandžastih kaseta, na prastarom kasetašu koji je stalno ’’štucao’’ i ’’jeo’’ kasete. (Doduše, nikad nije ’’pojeo’’ Hladno Pivo.) To je bila ljubav na prvi zvuk. Jedna od onih ljubavi za koju apsolutno nemaš pojma odakle i zašto, ali osećaš. Osećaš dublje i intenzivnije svaku reč, svaki slog, svaki akord, razlaganje, solažu. Svaka pesma je tvoja pesma. Dobro, neka više, neka manje, ali shvatili ste, ja sam fan, ljubitelj, iskreni poštovalac ili koja je već formulacija grupe Hladno Pivo. 

              Hladno Pivo je sjajan primer benda koji je odrastao zajedno sa publikom. Mnogi im zameraju upravo to odrastanje i promenu. Ne vidim svrhu jer je valjda normalno da se u rasponu od nekih dvadesetak godina čovek promeni, što mentalno, što fizički, a sve te promene utiču na poimanje života. Ne muče te isti problemi, slutnje, demoni ili ljubavi kad imaš 20. i kad imaš 40. To ne biva. Prangijanje ’’Bubašvaba’’ je zanimljivo kada si mlad i besan, pa budeš savršen marginalac, zapitaš se zatim zašto te ’’politika’’ prati u stopu, postaviš ’’par pitanja’’ onom gore, pa se osmenhneš jer znaš šta sve može ’’jednim osmehom’’, zatim se zapitaš šta je ’’sreća’’ zapravo i pokušaš da vidiš svoje ’’pravo ja’’.          

          Odrastanje, čoveče. Mlad i besan, malo manje mlad i manje besan... Shvatiš da možeš biti pank iznutra, da spolja ne mora ništa da se vidi, pank nosiš u sebi, ne na sebi. Nosiš tu pobunu koja se reflektuje na ono što radiš i naravno da nećeš u svakom razdoblju života biti isti, pobuna ostaje, samo menja oblik. Zato je pank uvek bio više od muzike, više od načina oblačenja, jednostavno, to je mentalna kategorija. Zato volim  Hladno Pivo, jednom pankeri, uvek pankeri. Ko shvati, shvatio je, ko nije, ništa. 

Mada, čitam sve ovo napisano i kapiram da sam ’’operisana’’ od objektivnosti u ovom tekstu. Ali, tako je to u životu – kada iskreno voliš nešto, prihvatiš ga u celini i ono dobro i ono manje dobro, jednostavno se držiš i to je to.

             U sledećim redovima će biti reči o pesmama Hladnog Piva koje volim i koje sam pevala u sebi u zavisnosti šta mi se dešavalo u životu. Nije ovo nije nikakav top 10 pesma jer kada je HP u pitanju, nema toga. Sve pesme su moje pesme. 

- Soundtrack za život, album ''Šamar'', 2003.

’’ Otkada jesam, otkad postojim

tražim tu pjesmu da mi bude štit

i prave riječi da mi budu mačeta

kojom cu sjeći sve sto mi smeta.

Za svoje male katastrofe,

što će ih biti, što ih bilo, 

tražim melodiju i strofe, 

kao soundtrack za moj život...’’ 

To je potraga za tom jednom THE pesmom.  Potraga za životnim lajtmotivom, reči koje savršeno pristaju, a noge hodaju u savršenom ritmu muzike. 

- Dobri prijatelji

’’Kako ćemo samo ostati nešto što nikada nismo bili...’’

Svako ima nekog kog nema. Mada, ja sam uvek sebe doživljavala kao probisveta, nikad kao ’’nježni cvijet’’, pa je valjda u redu. 

- Jednim osmjehom, album ''Šamar'', 2003.

‘’Ovaj grad

a ti mi kazeš, ma ne brini se

navuci zastore, isključi svijet

barem za nas

moramo se maknuti ili ćemo usahnuti

a ti me uspravljaš

onako ko sto znas, samo ti…’’

Jedna od lepših ljubavnih pesama.  Volim da je pevam iz sveg glasa. Priča o onom jednom osmehu I osobi koja zaustavlja vreme, pomera planine, voli i ohrabruje. Totalna ljubav.

- Princeza, album ''Džinovski'', 1993.

Burna faza u odrastanju. Kratka crvena kosa, pocepane farmerke, raspadnute starke I bedževi. Šutke, bili smo mladi I besni. Volela sam da mislim da sam neonska princeza. Posle mi rekli da je to drugo ime za kurvu. Tja…

- Pravo ja, album ''Svijet glamura'', 2011.

Svi se zapitamo koje je to bre, naše pravo ja? Mile kaže ‘’On je miran, bistog uma. Balansiran k’o nova guma… ‘’, ‘’Šta ako je on kreten? Parazit, bez ideja? Umjetnik? Član HDZ-a? Šta ako pravo ja, odnosno on, bude veliki fan Selin Dion?’’ Zajebano poprlično. I ja sam u potrazi za svojim pravim ja. Ne znam šta će biti. Možda se oduševim, a možda se razočaram, ko zna… a možda nikad i ne saznam. 

- Nema više..., album ''Desetka'', 1997.

‘’Nema više, nema više naše birtije, gdje još vrlo vrijedan mramorni WC…’’

Ona iskonska bol kada ti zatvore omiljenu kafančugu i umesto nje naprave blazirani kafić gde služe malo pivo, gde su konobari mutavi i pogubljeni. Svima se to desilo, tugica. Takođe, jedna od omiljenih pesama za šutku, može i đipanje. Martinke su neophodne, u protivnom not good. 

- Par pitanja, album ''Šamar'', 2003.

Par pitanja koja postaviš onom bradatom čiki jer nemaš pojma zašto se neke stvari dešavaju. Čika ne odgovori, naravno i ti prestaneš da veruješ. Antiratna pesma koja to nije, a zapravo jeste. Tako nekako. ‘’Ako mi ujutro pokloniš smisao/ja ću povući to što sam napisao/I biću vojnik tvoj/tvoj zaštitnik I svima pričati koji si super lik.’ Avaj, nema smisla…

- Ezoterija, album ''Svijet glamura'', 2011.

‘’Maknite ruke s mog volana

Maknite dupe sa mog sica

Ja putujem bez gps-a

Gps-a sa nebesa.’’

To je to. Moj volan, moj sic, moj put. Molim lepo, takav kakav je, ali je moj izbor. Dobar, loš, ja biram.

- Sreća, ''Knjiga žalbe'', 2007.

Kako ne bi okolo gledali

niz ulice su nam poredali

velike slike u boji na kojima točno stoji

kako izgleda sreća kad se uveća

A mi svakoga jutra kao vojnici

idemo po svoje mjesto na slici.

Sreća u braku ima mamu i tatu

i zdrave zube na jumbo plakatu

to je bijela suprugova žena

koja koristi pravi deterdžent

za uredni i čisti ambijent.

Pod neonom hipermarketa

gdje nasmijana lica guraju kolica

u narucju jeftinijeg svijeta

tamo nas čeka, tebe i mene

blistava sreća u pola cijene.

Što nam treba u životu

za tu sreću, pa na stotu

jedan klik u photoshopu

i već smo spremni za Europu.

Pored Gi Deborovog ‘’Društva spektakla’’, ovo mi je drugi tekst o potrošačkom društvu koji obožavam. Nikad ne prodaješ proizvod već osećaj sreće koji neminovno ide uz njega. Cela filozofija ispraznosti u nekoliko strofa.

-  Fur immer Punk, album ''Džinovski'', 1993.

Obrada grupe Alphaville, ’’Forever young’’. Neka vrsta pokliča. Podjednako untrašnji, tihi, kao i spoljašnji, veoma glasan. U poslednje vreme, biram unutrašnji poklič. Malo sam omatorela za onaj drugi. 

   

   Ovde spisak prestaje samo prividno. Jedanaesta pesma Hladnog Piva su zapravo sve ostale pesme koje nisam pomenula. Šta da radim, već nekoliko puta napisah da je svaka njihova pesma, moja pesma. Ljubav neopoziva. Mnoge stvari ne znam, ali znam da je ovo moj bend. 

   Ah, znam gde ću biti u petak, 29.juna, tamo oko pola 10. U dvorištu Banovine, na koncertu Hladnog Piva. Kosa mi je i dalje kratka, samo plava, nosiću martinke jer ne mogu da garantujem da u nekom trenutku neću uleteti u šutku. Vidimo se!